Летња мудровања

Još jedna dosadna politička priča

05/12/2008

Priznajem, obavila sam svoju građansku dužnost. A da li sam je obavila na pravi način- to ne znam. Jedino u šta još uvek čvrsto verujem je da na izbore moram da izađem kakva god ponuda bila. Sumnjala sam, doduše, i u to. Verovatno zato što već decenijama jedne iste face se smenjuju na različitim pozicijama i u različitim odnosima misleći da naš stomak sve može da svari. Ovaj put su postojale 22 opcije (ili kako vole da kažu- postojale su samo 2).

Neke sam odmah eliminisala jer definitivno ne odgovaraju mom mentalnom sklupu, poreklu, elementarnim postulatima na kojima sam zasnovala svoja politička uverenja... Dakle nisam manjana- oni otpadaju. Vernik sam- otpadaju sve opcije koje zastupaju ateizam. Izbor je sužen ali je to ipak više od jedne varijante koliko je dozvoljeno da zaokružim.

Mislila sam da ću do konačnog rešenja doći ako pogledam u sebe i ako analiziram svoje stavove onako generalno, pa tek onda pokušam da ih uporedim sa onim što mi se nudi. I došla sam do raznih saznanja tim putem. Shvatila sam (na sopstveno zaprepašćenje) da (iako se bojim da priznam) možda i nisam neki ljubitelj demokratije. Bar ne ove koja se nama nudi i koju imam prilike već godinama da osećam. Demokratiju sam uvek uzimala kao datost i kao jedino savremeno i logično. Sve što nije demokratija po inerciji sam smatrala tiranijom, vandalizmom, konzervativizmom i sl. U svakom slučaju, verovala sam instinktvino da je demokratija osnova modernog društva pa samim tim ne mogu imati ništa protiv toga. Ali, ispostavilo se da imam!

Primenjena u Srbiji, demokratija je predstavljala veliku kočnicu razvoju. Zvuči nemoguće. Slažem se. Međutim, demokratski izbori, koji se kod nas događaju gotovo bez prestanka (prelazimo iz kampanje u kampanju), stvaraju mnogo više štete nego koristi. Prvo, ne mogu da podnesem da se tolika količina para sliva u džepove marketinških agencija, vlasnika bilborda, medija i drugih neizbežnih učesnika. Nisam u stanju da pojmim da nikoga nije sramota da troši milione na reklamu i kampanju dok se veliki deo onih kojima se obraćaju i kojima, kako kažu, žele boljitak, bori sa egzistencijom. Drugi problem izbora, a time i demokratije u Srbiji, je to što po nekoliko meseci godišnje glavne državne institucije ne funkcionišu. Bitnije je da se odmere snage i preispita čuvena "volja naroda" nego da se zasuču rukavi i da se radi, radi i radi, kako bi vlasniku te "volje" bilo bar donekle bolje.

Takođe nisam sigurna (bez obzira što mislim da je elementarna nekultura ne učestvovati na izborima) da baš svi treba da glasaju i da svačiji glas treba da se isto računa. Pod tim naravno ne mislim da ljude treba deliti prema obrazovanju, nacionalnoj pripadnosti, socijalnom statusu i sličnim diskriminišućim karakteristikama. Međutim, neosporna je činjenica da mnogi ljudi ne posvećuju dovoljno pažnje donošenju svoje odluke. Mnogo je primera potpuno neinformisanih birača koji glasaju za odeređenu opciju zato što im je neki lider simpatičan (ili eliminišinu one koji su im nesimpatični) isključivo u vizuelnom smislu, zatim ima onih koji glasaju onako kako ima kažu (mama, tata, dete, bračni drug...), ili onih koji glasaju za jedne iz straha od drugih... Ukratko, deluje mi da je jako malo ljudi koji, pre nego što zaokruže određeni broj na izborima, sednu i promisle (pažljivo) o svim mogućnostima koje im se nude. Da se ovo ne bi pretvorilo u moju "kritiku čistog uma" odnosno demokratije, vraćam se na prvobitnu temu uz napomenu da sam možda propustila još neke negativne strane. Moj problem sa demokratijom očito ne mogu da primenim na konkretnu situaciju i preispitivanje ove teme mi nikako ne bi pomoglo da donesem odluku. Zato je ipak prihvatam, u svoj njenoj nesavršenosti, kao neminovnost.

A sada ključno pitanje: levo, centar ili desno? Ili: napred ili nazad? Počeću od sopstvenih želja. Želim da živim u razvijenoj zemlji, zemlji koja ima očuvan sopstveni identitet, koja je poštovana od strane međunarodne zajednice. Želim da se poštuje pravo i pravda. Želim da kupujem i strano i domaće. Ne želim diskriminaciju, korupciju, jednoumlje, nasilje. Deluje previše opšte. Pa valjda svaka normalna jedinka želi isto to. I levi i desni i centralni. Svi žele iste stvari i svi nude iste stvari. Kako onda odabrati? Onda počinjem da se sećam kako je nekada bilo... I pozli mi odmah! Nema razloga da opisujem stanje države ali želim da navedem lični emotivni doživljaj. Sve večeri provedene u šetnji, sve knjige opozicionih lidera koje sam gutala tokom svog odrastanja, govori, parole, želja da najzad steknem pravo glasa i pomognem svojoj zemlji i narodu, divljenje koje sam osećala prema opozicionim liderima, i na kraju nade koje sam polagala u veliki DOS! Sve to još uvek mogu da osetim. Međutim, sada kada ih pogledam osećam se razočarano i poraženo. Poražene su sve moje nade i ubijen je moj mladalački entuzijazam. Na početku me je izdao moj prvi veliki heroj Vuk Dršković. U ključnom trenutku je otišao nekim drugim putem. Onda se kasnije vratio. Vratio se na moju veliku žalost i sada se već godinama bespotrebno blamira trčkarajući po političkoj sceni kao da nema lični identitet. Da ne sežem dalje od ove godine: pre samo nekoliko meseci je stajao uz Velju Ilića tvrdeći, na Trgu Republike, da u Srbiji postoje dve leve cipeli i samo jedna prava i desna. Sada je i sam deo te jedne "leve cipele" a onu desnu naziva potpunim ruglom i promašajem.

Tako su me izdali i svi drugi. Divila sam se Čanku zbog britkog uma i oštrog jezika, ostajala sam bez daha od mudrosti kojom je odisao Koštunica, zavidela sam Velji na smelosti... A danas, osam godina kasnije, oni jedni druge ne mogu da gledaju. Svi nas foliraju i lažu. Vuku nas iz izbora u izbore. I tvrde da je to za naše dobro! Meni sve ovo vređa intelekt.

Nekako sam odlučila. Glasala sam. Snizivši očekivanja i kriterijume. Ipak, nikada ne bih bila u stanju da zaokružim ni radikale ni socijaliste. Mislim da bi mi ruka otpala istog trena i da nikada više ne bih mogla da spavam čiste savesti. Ali oni očito mogu! Jer danas, posle izbora, centralno je pitanje da li je bolje biti u koaliciji sa radikalima ili sa SPSom. Da li nas radikali vraćaju u devedesete (ne mogu više da slušam o jebenim devedesetim)? SPS nas, očigledno, ne vraća! Ni po jednoj varijanti. Valjda zato što su i jednima i drugima potrebni za formiranje Vlade. A nosioci promena, oni u koje smo verovali, oni koji su nam se zakleli (davnih dana, ali ipak se pamti), ne mogu da prevaziđu ogromne političke razlike! Bliži su im oni koje su teškom mukom pobedili!

Verovatno niko neće ovo pročitati do kraja jer se baš odužilo. Ovde prekidam, a mogla bih još puno o svima njima da napišem.