Седели смо у башти хотела прилично опуштени испијајући ледено-хладни фрапе. Од менаџера није било ни трага ни гласа, али ме то није претерано узнемиравало. Пријао ми је освежавајући напитак и вечерњи ветар са пучине. Тераса је била потпуно празна па сам се у миру посветила сопственим мислима. Сумирала сам утиске од претходних дана. Било их је превише и низали су се толико брзо да нисам имала времена да им се детаљније посветим... Једна од неизбежних последица седмогодишње везе је развој одређених инстиката. Иако није био у стању да развије осећај за препознавање поступака и ситуација које би ме изнервирале и унесрећиле, компањерос је успео да успостави изузетан алармни систем за препознавање потенцијалних опасности. Понекад помислим да много боље зна какав је то тип мушкараца који се мени допадају од мене саме. И овога пута је, како сам касније сазнала, много пре него што сам ја постала тога свесна, схватио какав ће утисак менаџер хотела оставита на мој лепршави ум.
Прекинуо је моја размишљања констатацијом да је тип, који је неколико тренутака раније прошао поред нас, тај дугоочекивани менаџер. Нисам приметила никога да је прошао. Погледала сам кроз прозор ка рецепцији али ни тамо није било никакво ново лице. Покушала сам да сазнам како је изгледала особа која је прошла и на основу чега га је препознао. Нисам била сигурна да могу да дефинишем прототип грчког хотелског менаџера. Објашњење је било штуро али сам, иако се више не сећам тачно употребљених дифиниција, схватила да је лик потпуно безвезе и да није чак вредан ни критике. Решила сам да одем до рецепције и испитам случај. Пулт рецепције је деловао потпуно празно али када сам се приближила уочила сам да ту ипак неко стоји нагнут над папире. Осетивши моје присуству подигао је главу и исправио се. Не знам тачно шта сам очекивала али призор који сам угледала учинио је да мој, дотада брижљиво акумулирани бес готово нестане. Главни менаџер хотела, Никос, имао је љубичасту кравати са ликовима Вини Пуа, један од најнеобичнијих носева које сам икада видела, крупне, уморне, пријатељске очи и био је моје висине. Нисам успела да задржим осмех иако сам се трудила да делујем хладно и арогантно. Представила сам се и укратко изнела свој проблем. На најсимпатичнијој верзији енглеског језика коју сам икада чула је почео да ми објашњава да је агенција преко које смо резервисали хотел одабрала ту собу и да не може да ми да другу јер су остале резервисале друге агенције а да би, ако се открије, хотел плаћао неку казну. Нисам дозволила да ме лични утисак који је оставио на мене омета у даљој борби за нормалан смештај. Објаснила сам му да ме начин на који функционише резервисање хотела уопште не занима и да је поента што хотел те категорије не сме да има тако лоше собе. Дакле, макар моја агенција и резервисала најлошију собу у хотелу, хотел је дужан да има собе одређеног квалитета. Пола сата смо се расправљали и убеђивали. Свако је тврдоглаво следио своју причу и на крају смо дошли до компромисног решења. Ја нећу предузети никакве сумануте радикалне потезе, вратићу се у ону рупу и бићу мирна наредних 48 сати, а он ће до тада да среди ствар и да ми обезбеди неки примерени смештај. Касније када сам се присећала разговора, схватила сам да је преломни тренутак био када ме је питао зашто ја мислим да он жели да ја будем несрећна. Врло шармантно и покварено али је упалило.
Решена да оставим утисак разумне особе и да не дозволим да ми непријатност око смештаја упропасти дивно започет годишњи одмор отишла сам до компањероса да му саопштим новости. Био је мало изненађен мојом попустљивошћу али је, као генерално миран и компромисни тип личности, прихватио да сачекамо и проведемо две ноћи у оној соби. Он је отишао да гледа европско првенство у фудбалу а ја сам се на путу до собе сетила да имам DVD са филмом „Секс и град“ који још увек нисам стигла да погледам.
Пре него што сам утонула у сан, схватила сам да се до сада још ни једном нисмо окупали у мору! Сутра ћемо то да поправимо. Кога је брига за собу, када ћемо по цео дан да проводиму и купању, сунчању и истраживању острва за које многи тврде да је најлепше у овом делу света.
Posted to једно путовање од А до Ш
07/28/2008
Edit
Још са трајекта смо успели да уочимо комплекс хотела у којем би требало да будемо смештени. Приметала сам још тада да нешто није у реду. Наиме, на сликама које смо видели на интернету деловало је да је хотел удаљен од обале пар стотина метара али да је тај простор испуњен зеленилом а не насељем. Та мисао ми је трајала само неколико тренутака јер је почело искрцавање. Пристаниште и кеј на у граду Закинтусу где смо се нашли пошто смо успели да се искобељамо из лудила званог трајект, у потпуности су задовољили моја очекивања. Прави медитерански градић, какав сам сретала у књигама. Лепота и романтична атмосфера са којом сам се суочила учинили су да заборавим на Итеу. Али само на кратко...
Аргаси је мало туристичко место на само пар километара од града Законтоса. Подвлачим туристичко јер у потпуности садржи све оно што сам желела да избегнем. Две улице које се укрштају, пуно глупих продавница и ресторанчића намењених још глупљим туристима. Почев од ресторана „Зорба“ који је комплетно у плаво-белој боји, опремљен у тако „грчком стилу“ да просто вршти својом неприродношћу. Затим енглески и ирски пабови, дискотеке... Турист-шопови препуни патетичних сувенира по фрустрирајућим ценама. Једном речју- бљак!
Кроз реку туриста наоружаних душецима, сунцобранима и еуфоричним расположењем, пробили смо се до Captain’s-Commodore-Admiral Complex-a. На први поглед сва три објекта су доловала пристојно. Моје оштро око је, додуше, запазило да у оквиру Commodore хотела постоје „помоћне“ зграде у којима се налазе одређене собе, али ме то није узнемирило јер сам веровала да ћемо успети да их избегнемо. Нагласила сам да не буде приземље и да буде леп поглед. Љубазни рецепционар из Captain’s-a који је једва говорио енглески, после вишеминутног мучења да изговри моје име у телефонску слушалицу, нас је обавестио да нисмо у том блоку него у Commodore-u. Непријатност и стрепња су се већ усадили у мене али сам покушала да делујем оптимистично док смо се приближавали другој рецепцији на којој се смешила нека девојчица. Спремно нас је поздравила, тражила ваучер, увалила кључ од собе, објаснила у ком смеру да кренемо, пожелела пријатан боравак и наставила да ради нешто друго. Компањерос је већ кренуо да вуче торбе у показаној му дирекцији али је мене нешто мучило. Таква експедитивности и ефикасност усадили су ми сумњу која ми није дозвољавала да се померим. Растрзана и деконцентрисана сам питала да ли је соба у приземљу, али она то није разумела. Покушала сам све паничније да јој објасним шта је приземље. Рекла је да није са изразом лица који је само продубио моје стрепње. Нисам знала шта више да питам, вероватно због чежње за тоалетом, па сам нерадо кренула за компањеросом.
Бес, шок, неверица... Неким вијугавим ходничићима смо стигли до офуцаних дрвених врата на којима је писао наш број собе. Соба је била мрачна, скучена, забачена, смешно малог купатила, са кухињицом у ходнчићу. Све у деминутиву. Отворила сам врата од терасе. Поглед не само да се није „простирао“ него је био скандалозно понижавајући. Званично нисмо били у приземљу али смо били у рупи у односу на остатак зграда и базен. Осим тога у висини наше терасе на само метар-два удаљености била је нека стазица, степенице и терасица хотелског бара. Фуриозно сам, без речи, напустила објекат. Деловало је да ме је девојчица са рецепције очекивала. Почеле смо да се убеђујемо али сам већ после првих пар реченица схватила да је и њен енглески прилично ограничен. Јасно ми је било и да она никако није особа која може и сме да ми помогне. Међутим, њена тврдоглавост је била беспрекорна. Објаснила сам јој, што сам једноставније и спорије знала, да хоћу другу собу и да нисам спремна да одустанем. Такође сам јој рекла да схватам њену позицију и да зато желим да разговарам са неким ко има мало више могућности у рукама. Али, каже, менаџер долази сутра око подне па могу тада да питам али она мисли да нема слободних соба. Наредних неколико минута смо провеле у расправи да ли она може или не може да пронађе менаџера тог дана. Покушала сам да јој објасним да прича коју ми просипа не стоји и да само вређа моју интелигенцију чинећи ме потпуно ван контроле. Нема његов телефон! У ери телекомуникација и свега осталог она није у стању до дође до свог претпостављеног. Да бих прекунула агонију рекла сам јој да није лепо да ме тако очито лаже и да слободно замисли да, рецимо, гори хотел. Како би се онда понашала?! Да ли би мирно чекала сутра у подне да менаџер дође на рушевине или би ипак била у стању да га мало раније обавести!? Била је на ивици суза, али је у том моменту схватила да ће ипак морати мало да се потруди. Окренула је пар телефона и рекла да долази асистент менаџера (за којег се касније испоставило да је син власника хотела) за десетак минута па ће он моћи да ми помогне.
Тако је већ боље, помислила сам седајући за оближњи сто. Прва битка је добијена. Знала сам, из искуства, да промена собе у хотелу није баш једноставна. Они увек покушају да увале неке лоше собе гостима које процене као неозбиљне али када схвате да су одабрали погрешну персону некако увек пронађу решење. Мисли ми је прекинуо долазак асистента. Био је мојих година и није деловао довољно озбиљно. Као сваки лепо вастпитани туристички радник сложио ми је причу о тежини положаја, изразио своје жаљење и разумевање, показао жељу да ми изађе у сусрет, указао на сужене могућности... Рекао је да менаџер стиже за неколико сати, да ће му пренети моје проблеме, да ће заједно покушати да нађу решење, а да ја за то време одем да се одморим. Да се одморим!!! Ко нормалан може да се одмара у оној шупи! Али добро. Прихватила сам да дођем за два сата када се менаџер појави и да са њим решимо ову непријатну ситуацију.
Нисам могла да поднесем боравак у соби па смо одлучили да се прошетамо, напунимо стомаке и извидимо какве могућности за шопинг пружа Закинтос. Храна и истраживање продавница увек благотворно делују на мој нервни систем. Већ је био сумрак тако да је шетња централно улицом у Законтосу и пристаништем деловала довољно опуштајуће да сам заборавила на очај смештаја. Пронашли смо и неку велику посластичарницу где сам утолила своју жељу за кадиофом. Никад лепши нисам појела. Смирена и релаксирана, успела сам на повратку до аутомобила да осетим право морско задовољство.
Са новим полетом сам се вратила у хотел на суочавање са главним менаџером.
Posted to једно путовање од А до Ш
07/28/2008
Edit
Пробудила сам се са првим зрацима сунца потпуно опорављена. За само дванаест сати проведених на овом магичном месту имала сам утисак да сам постала нова особа. Врато ми се ентузијазам, животна енергија, оптимизам. Толико сам се добро осећала да сам могла да одем и на посао! Ипак, уместо на посао отишла сам на доручак на плажи. У оближњој пекари, чији мирис се протезао дуж читаве улице, купила сам чоколадно млеко и неко пециво. Искористила сам тих пола сата проведених на доку за преусмеравање тока мисли. Не треба да жалим што одлазим одавде. Испред мене је још један узбудљив дан и још десетак других дана када ћу сигурно имати прилике да видим и доживим пуно тога. Имала сам срећу да дугоочекивани годишњи одмор започнем баш овде али нема разлога даље жалити. Била сам нестрпљива јер ћу данас прећи преко моста Рио-Антирио, видећу Патру (у којој сам некада давно већ била али су ми сећања избледела) и возићу се трајектом до зеленог острва корњача.
Пут је вијугао уз морску обалу омогућивши ми да уживам у погледу на високе планине Пелопонеза и кристаласту модру воду залива. Са нестрпљењем сам очекивала да пређем преко моста о којем сам читала пуно пре тога. На сликама је деловао фасцинантно, али када се после једне кривине указао испред нас остала сам без даха. Увек сам посебну љубав показивала када се сусретнем са узбудљивим спојем природне и створене средине. Парцијално, ни једна ни друга ме нису толико обузимали као њихова складна комбинација. А моја склоност ка објектима крупне инфраструктуре била је већ пословична. Мост Рио-Антирио, простирао се у дужини од скоро три километра спајајући копнени део Грчке са Пелопонезом, чиме је значајно скраћивао пут и драматично доприносио лепоти овог дела Медитерана. Као и све у Грчкој, деловао је светло, бело и чисто. Иако смо се при проласку преко њега осетили мало и безначајно, мост сам по себи никако није остављао утисак гломазности и предимензионираности. Био је потпуно у складу са окружењем.
Карта за прелазак та три километра моста коштала је 11 евра што је приближно укупној цени путарине од уласка у Грчку, односно за преко петсто километара аутопута. Касније сам сазнала да је мост саградила нека немачка фирма и да је под концесијом на педесет година а да Грчка једино наплаћује порез од њега. Иако је патриотизам и национал-снобизам код Грка развијен и више него код нас, очито да је овде много конструктивније оријентисан. Они су спремни да дозволе да неки други дођу, саграде и наплаћују, можда и зато што период од педесет година у читавој њихвој историји делује бесмислено кратак.
Патра, као и друга места сличне величине и функције, није оставила на мене посебан утисак. Градска гужва, недостатак паркинг простора, познати називи продавница и банака, просјаци који вас нападају док пијете кафу, људи који касне и журе... Све већ виђено, али овде у медитеранској варијанти. За разлику од градова северне и западне Европе, који су, најчешће, скоцкани и уређени до перфекције, у Патри је разноликост била очита. Слично као и код нас, у истој улици су се смењивале нове и реновиране зграде блиставих фасада са запуштеним и руинираним објектима. Није било унифицираности. То ме је донекле утешило јер је „наш“ проблем очито није само „наш“, већ је, вероватно, карактеристичан за одређене народе и одређени менталитет.
Пристаниште трајекта који превозе на Закинтос и Кефалонију налазило се у неком малом, безначајном сеоцету од пар кућа и једним хотелом, који је, као и многе друге ствари у околини, носио са поносом оригиналан назив „Јониан“. Један од трајекта се звао „Јониан Стар“, компанија се звала „Јониан Ферис“, кафићи, ресторани, трафике... све је у овом крају било Јониан. Као када пролазите кроз Тополу па се све зове „Вожд“! Нико није имун на стереотипе.
Трајект је био огроман и лепо сређен. Велики климатизовани ресторан, напољу клупе за уживање у пучини. На први поглед сам била одушевљена. Међутим, тих сат и по времена, заједно са сат и по у повратку, представљају једну од најгорих деоница летовања. Унутра је била огромна гужва и енормна бука тако да човек није могао да чује ни сопствене мисли, а на палуби је дувао неподношљив ветар док је сунце пржило из све снаге. Покушала сам да читам књигу, да фотографишем, да шаљем смс-ове... али ништа није могло да учини да време брже прође. Улазила сам и излазила неколико пута али места за мене у том хаосу није било.
У моменту када сам била на ивици суза у неком ћошку, компањерос је дотрчао да ми каже како смо скоро стигли и како је поглед на острво изузетан а ветар се више не осећа тако јако. Нисам имала времена ни да проговорим а он ме је већ вукао ка палуби. Светлост ме је заслепила на тренутак, а онда сам угледала острво! Призор је био филмски тако да сам одмах заборавила све муке на којима сам се пржила предходних сат времена.
Posted to једно путовање од А до Ш
07/25/2008
Edit
Улазак у Итеу красила је једна омања Шелова бензинска станица, каквих је било барем десетак до сада. Ипак ова је заслужила да буде посебно истакнута јер сам баш приликом проласка поред ње доживела веома значајан налет емоција. Запљуснуо ме је неочекивани осећај припадности. Као да сам одувек била у овом малом грчким месту. Са сигурношћу сам сугерисала компањеросу куда да вози. Кроз неколико минута нашли смо се у главној улици која прати линију обале. Захтевала сам да се одмах зауставимо. Морала сам да изађем из ове металне кутије како бих могла у потпуности да осетим простор. Из све снаге сам желела да постанем део ове приморске оазе мира и спокоја. Као да сам само ја недостајала. Као да су плоче тротоара боје слоноваче направљене за моја стопала... Све ми је деловало блиско и познато. Можда сам ово место сањала целог живота а да тога нисам била свесна.
Иако је било очито да је град настао прилично давно, када урбанистички планови и норме нису постојали, физиономија улица и окружујућих грађевина била је идилична. Све је изгледало као да је на свом месту. Чисто и весело. Није било шарених продавница намењених туристима, нити је било туриста да махнито трче унаоколо од или до плаже. Сви пролазници деловали су потпуно релаксирано и „домородачки“. А како и не би када су имали част и задовољство да живе на овом јединственом месту! Да ли због тешко-приступачног пута кроз планине и благо изолованог положаја или једноставно због менталитета, традиције и климе, али чинило се да фрка, хаос и безумље ХХI века нису успели да продру и заразе ову тачку планете Земље.
Игноришући мноштво питања и кометара којима ме је компањерос обасипао, кренила сам, спонтано, као да ме је нека исконска сила усмеравала, низ улицу. Очима сам упијала сваки прозор, сваки набор на морском плаветнилу, сваку палму и цветић, тражећи нешто. У тренутку сам схватила. Писало је Хотел Галини. Имао је идеалну позицију и деловао је тотално по мом укусу. Када сам рекла да улазимо унутра и без размишљања, у року од пар минута, резервисала собу, мој сапутник је имао израз лица са којег се могло прочитати да верује да сам од врућине и дугог путовања сишла са ума. Наиме, никада ми се не дешава да уплатим хотел, макар и на једно вече а да се не распитам о детаљима. Увек пажљиво проверим позицију собе, да ли има терасу, леп поглед, каду или туш, на којем је спрату... Сада сам једноставно знала да ће све бити у реду чак иако не питам и не нагласим.
Соба је имала све што сам очекивала, укључујући и бежични интернет потпуно бесплатно. Са терасе се пружао фантастичан поглед на палме, пучину и далека брда Пелопонеза. Намештај је био складан, плафон висок што је давало додатни осећај комфора у иначе великој соби. Комплетно задовољство је било и, поврх свега, релативно јефтино. Ништа фенси и ништа преоптерећено. Бацила сам ствари, освежила се и потпуно испуњена села на терасу. Одједном сам, панично, почела да правим комбинације како да останем овде и да проведем годишњи одмор у Итеи а не на Закинтосу. Знала сам да је немогуће да ми се нешто свиди више од овог града и овог хотела. Дубоко у себи сам била свесна чињенице да сам услед сопственог незнања али и због ограничености понуде у нашим туристичким агенцијама (која је некада деловала баш свеобухватна) пропустила овогодишњу прилику. Али умуривало ме је то што сам сада знала где могу да побегем из сопственог живота и да се стварно опустим и одморим. Неке наредне године...
Уз обалу и шеталиште простирали су се ресторани и барови. Сви су деловали лепо упркос томе што су се потпуно разликовали једни од других. Модерни, традиционални, велики, мали, новији, старији... Није било шансе да погрешимо који год да одаберемо. Случајно смо сели у један који је нудио искључиво домаћу храну. Уз традиционалан сувлаки и тзатзики салату одлучили смо да пробамо и гриловану фету. То је било право откровење. Иако знам да наша „фета“ није „фета“, ту чињеницу не могу да поднесем једино у Грчкој. Права грчка фета има јединствен и незаменљив укус. Међутим, ова грилована је надмашила сва моја очекивања. Слистила сам је у два залогаја. За њену припрему није потребна никаква посебна мудрост. Невероватно како нешто тако једноставно и лагано може да буде крајње фасцинантно и необично. У сваком случају, Итеу ћу памтити и по првом залогају, од тада мог омиљеног специјалитета- гриловане фете.
Уморни и исцрпљени од целодневног путовања испуљеног најразличитијим утисцима свалила сам се у кревет и провела прву ноћ годишњег одмора. Требало је прикупити нову енергију за пустоловине које нас чекају наредног дана.
Posted to једно путовање од А до Ш
07/24/2008
Edit
Пут од Паралије до Ламије превалили смо невероватно брзо јер није постојало ни једно место стотинама километара где бисмо могли да се зауставимо. Врућина нас је натерала да се одрекнемо жеље за приморско-античким ваздухом и пустимо климу. Трудила сам се да одспавам један круг тако да сам пропустила неки леп кланац и још пар занимљивисти. Сада је пред нама стајала планина коју треба да савладамо. Пут је деловао добро и сигурно. Три траке, камени стубови на рубовима... Одлучили смо да направимо паузу пре успона јер нисмо знали шта нас горе чека. Било је то неко локално свратиште поред пута са тоалетом на којем се не затварају врата.
Први део успона био је изузетан. Живописно се пружао поглед на долину. Од литице нас је одвајало неколико десетина центиметара. Понегде можда и цео метар. Застрашујуће, а опет неодољиво. Покушала сам да направим пар фотографија из аутомобила али није успело. Морали смо да нађемо неко проширење и да се зауставимо како бисмо могли да фотографишемо. Изненада је искрсао неки „паркинг“ са ког се пружао савршен поглед. Идеално! Зауставили смо се и отворили врата. Већ при првом кораку, умало се нисам онесвестила од силног смрада а рој мува се невероватном брзином створио око мене. Покушала сам да издржим и да приђем ивици, али сам се после неколико секунди муњевито вратила у аутомобил. Унутра је, такође, било препуно мува и смрада!!! Била сам ужаснута. Све је деловало поетично и узбудљиво да би се у само неколико тренутака претворило у праву ноћну мору. Побегли смо главом без обзира покушавајући да избацимо све летеће уљезе из нашег животног простора.
Силазак са планине био је далеко мање интересантан за мене, док је компањерос изгледао потпуно опчињен неочекиваном приликом идеалном за демонстрирање његових рели-способности. Пут се напрасно сузио а на кривинама је деловало да не постоји могућност да се мимоиђу два возила. Није било заштите на ивицама. Гуме су непрестано шкрипутале што је у мени будило додатну нелагоду иако је мој Шумахер тврдио да је то због врућине а не због неприлагођене брзине. Врхунац застрашености сам достигла када се испред нас појавила група шлепера крећући се у истом смеру брзоном од највише 20 км на сат. Знала сам да морамо да их обиђемо ако желимо икада да стигнемо. Према мојим критеријумима није постојала прилика. Покушавала сам различитим методама да утичем на возача да останемо у колони иако сам знала да је то крајње глупо и ирационално. На једној деоници која је, уз изузетну толерантност, могла да се схвати као правац, дали смо гас и уз Божју помоћ прешли у супротну траку. Покушала сам да затворим очи али ми је тада било још горе. Тих неколико тренутака ми је било несхватљиво дугачко. Али успели смо. Срећа је била на нашој страни читавог дана. А онда се иза једне кривине појавио наговештај плаветнила. Парченце Коринтског залива је већ у првој секунди избрисало сва негативна осећања, фрустрације и непријатности. Заборавила сам на серпентине, врућину, далеку Србију. Одједном ми више није сметала пребрза вожња- једино сам желела да се што пре нађем доле на обали. Да седнем на неко удобно, мирно место и уз кафу осетим лепоту живљења у пуном смислу.
Радост исчекивања још веће радости реметио је само чувени панично-песимистички приступ мог сапутника. Уместо да ужива у погледу на светлуцајућу, плаву пучину и да удише мирис борова и мора, он је стрепео... Стрепео је из све снаге!!! Мучио је и себе и мене низом бесмислених питања и констатација. Шта ако не нађемо хотел, питао се. Да не нађемо хотел у Грчкој, на морској обали, у јуну месецу!? Шта ако нигде нема слободних соба? Па ако нема (у шта нико иоле разуман није спреман да поверује), спаваћемо као прави авантуристи- на плажи! Каже, пошто смо цео дан имали среће и са гужвом на граници и са папирима и са аутомобилом, ма са свим, мораће сада нешто непријатно да искрсне. Ту сам се већ морала да укључим систем само-заштите од његове појаве који сам брижљиво развијала претходних седам година. Изненада сам уместо његовог депримираног гласа чула само цвркут птица и „зрикање“ зрикаваца. На табли која нам се приближавала писало је, великим, умирујућим словима- Итеа...
Posted to једно путовање од А до Ш
07/23/2008
Edit
Ово је једна мала "инсајдерска" прича о томе како функционише државни апарат пре, за време, а нарочито после избора и формирања владе. Покушаћу да објасним како се у пракси "преговара око принципа" и како се "преузима одговорност".
"Преговори око принципа" започели су одмах пошто су расписани нови избори. Сви запослени и руководећи кадрови мог сектора почели су подозриво да се гледају, да се једни другима мистериозно смешкају а посао је остављен за неко срећније време кад "њихови" поново дођу или остану на власти. Желим да напоменем да битне разлике између конзервативних и прогресивних опција нису видљиве. Приближавање избора донело је пораст тензија, а у до тада владајућим структурама и до међусобног помирења, праштања и поновног удруживања зараћених коалиционих партнера. Схватили су, ваљда, да је међусобни рат и подметање ноге страначком колеги прихватљиво једино када не прети тако очита опасност од спољног непријатеља. Сада, пред нове изборе треба се држати заједно како би се опрале руке и како би деловали јаче пред конкуренцијом.
Резултати избора деловали су крајње депримирајуће на све. Било је потребно неколико дана за консолидацију и заузимање става примереног новонасталој збрци. Разне пост-изборне калкулације по ходницима као и комбинаторика и победнички дух свих актера тотално су скренули пажњу са чињенице да нико ништа паметно није урадио већ месецима. Ко, уосталом, може да ради свој посао када је "национални интерес" (без обзира ко шта под њим подразумева) угрожен. У свему томе, дошло је и време годишњих одмора па су многи, исцрпљени вишемесечним стрепњама и нерадом, оставили и "принципе" и "одговорност" некима другима и одлетели у топлије крајеве.
Договор је постигнут! Иако, како су нам тврдили, скоро уопште није било говора о кадровским питањима (већ само о принципима), нови руководиоци су стартовали муњевитом брзином. Почели су са "преузимањем одговорности" незадрживо и брзо. Код нас, конкретно, једног бавшег (разрешеног заједно са свим својим колегама у року од 24 часа) заменило је неколико нових. Тачан број још увек није познат али се спекулише цифрама од три до пет. То је изазвало проблем простора са којим иначе кубуримо већ годинама. Кажу да сада у чувеној Немањиној 22 нема довољно места.
Сектор у коме се ја налазим због "периферног" положаја у односу на центар збивања, каскао је у информисаности. Требало је читавих неколико дана да сазнамо ко нам нов долази "на чело параде". Сви су јурили, трачарили и исчекивали. Напетост је била свуда у ваздуху. Понело ме је опште лудило све док ми искусна кафе-куварица (која је у току свог радног века променила на десетине министара и државних секретара) није рекла да се ја осећам овако слуђено само зато што ми је ово "први пут". Каже, временом се људи навикну на промене и схвате да се све заврши у стилу "тресла се гора родио се миш" или шекспировски "много буке ни око чега".
А онда је нови шеф дошао! Кренуо је у изненадни обилазак запослених и на својим радним местима затекао је највише половину. Није скривао одушевљење када је упао на једну прославу рођендана где су чаше биле високо у ваздуху, као ни када је у сали за састанке налетео на тек постављен доручак и мирис свеже куваних јаја. Стоички је све то поднео вероватно зато што је, како смо касније схватили, имао пречих брига. За само неколико дана успео је да у потпуности да "преузме одговорност". Наиме, отео је једну канцеларију која му се највише допала а претходног, још увек несмењеног власника, послао у неку "транзициону" просторију, наручио је нови аутомобил јер његов претходник очито није имао добар укус, као и нове визит-карте, намештај...
Мени, малој и неискусној је све то деловало некако отужно и бахато, што је последица неискуства и нерзумевања значаја "преузимања одговорности". Надам се да ћу у некој наредној "транзицији" успети да разумем значај новог аутомобила за национални интерес. За сада ми само остаје мноштво питања без одговора и осећај нелагоде помешан са грижом савести јер знам да у овој држави постоје стотине хиљада оних који не знају да ли ће сутрадан имати чиме да нахране децу.
Posted to заврзламе
07/22/2008
Edit
Негде далеко иза брда небо је почело да поприма ватрену нијансу. Ваздух свеж, јутарњи. Кренули смо на пут пре зоре. Била сам тако узбуђена. Осећај поласка на дугачко путовање раван је задовољству које осећате када се са пуним кесама враћате из доброг шопинга. Волим поспаност и исчекивање сванућа на аутопуту.
После неколико сати, када смо већ огладнели, свратили смо у неку кафану пред сам улазак у Грделичку клисуру. Мотел „Предејане“ пружа сасвим солидну домаћу храну. Освежавајуће кисело млеко, омлет и укусне пљескавице. Кафа је била танка али подношљива. Примају картице али им не раде везе! Кажу, примају евре. Они евро рачунају 75!!? А ми појели и попили- већ! И то без динара у џепу! Платимо, нерадо, еврима. Ко да цепидлачи кад смо управо кренули на Закинтос. Закинтос! У мислима сам већ имала слику нас на трајекту, прелазимо преко Јонског мора исчекујући у даљини да се појави љупко зелено острво...
Границу смо прешли нестварно лако а у мени се већ јавила стрепња. Сигурно ће грчко-македонска граница бити крцата и чекаћемо сатима. Али нема везе. Битно је да путујемо. Да смо сваког минута све даље од Београда, да су ми слике канцеларије, лудака који се шврћкају по ходницима фирме, напорног директора и куртоазног смешкања закопане у неки неприступачан део свести. Битно је да сам већ почела да примећујем разлику у ваздуху и вегетацији. Море је све ближе!
Македонија, смешно мала држава (два и по сата колима уз неколико стајања због радова на путу), са смешним парама, симпатичним радником на наплатној рампи који нас је љубазно посаветовао да свратимо негде на кафу и просјацима који примају и „српске“ паре... Супер су средили аутопут. Долина Вардара је одлична припрема за Медитеран. Довољно кратка да вас не смори и довољно дуга да узбуђење достигне неопходни ниво (заједно са температуром ваздуха). У тренутку сам се досетила фри-шопа! Пуно сокића, слаткиша и других непотребних ствари, идеалних да започнете летње бацање пара (ако се на рачунају трошкови администрације пред путовање). Приближавамо се последњој македонској кривини пуни наде и стрепње. Колики ли нас редови очекују. NON EU трака се указује пред нама. Само неколико аутомобила! Невероватно! Ипак, морамо да се зауставимо. Оверили смо неки подземни смрдљиви и штрокави WC и свратили у фришоп који је деловао некако отужно. Ваљда зато што сада и ми имамо неки стандард. Имамо Делта сити, Меркатор, Имоцентар... Купили смо само воду. У реду за прелазак сада има још само три аутомобила пре нас. Прошли смо га за само пар минута. Погледали су нам пасоше и зелени картон и пожелели срећан пут. Некако сам се осетила разочарано. Знам да је потпуно идиотски, али негде у себи сам желела да нас цимају и да имамо прилику да покажемо свих хиљаду папира које смо уредно слижили и понели на пут јер су нам рекли да је то неопходно. То осећање ускраћености трајало је само пар секунди јер сам угледала дугоисчекивани грчки аутопут оивичен белим и розим олеандрима који су толико велики да се поједине гране вуку по самој траци.
Почиње да буде прилично топло али не желим да палим климу. Хоћу да уживам у врелом медитеранском ваздуху. Читаве године се припремам са нестрпљењем за то. Иако нема готово ништа занимљиво да се види, уживала сам у пределима толико другачијим од оних на које сам навикла. Интересантан је осећај да за само једно преподне из заталасане, зелене Шумадије и оштре, прохладне долине Јужне Мораве можете стићи у ову сасушену пустару. Све је златно жуто и спржено. Чини ми се да би ми у оваквом амбијенту и на температури од -15оС било врућина. Али лепши предели тек долазе. За пар сати ће се пред нама указати Егејско море. Знам да је тај део Грчке намењен за кичтуризам и да су сва та приморска места и више него безвезе заједно са својим продавницама крзна, али довољан је ваљда само један поглед на модру пучину да вам се схватање живота потпуно промени.
Једна од већих радости коју пружа путовање кроз Грчку представљају бензинске пумпе. Одувек су ми се допадале. Још док сам била дете и путовала са родитељима волела сам да правимо паузе на тим шареним оазама. Осећај када из охлађеног аутомобила изађете на лепљив и сув, врео ваздух који мирише на асфалт, канализацију, олеандре и још нешто недокучиво потпуно непознато мојим рецепторима, готово је немерљив. А онда из жеге улазите у шаренило бесмислица: разгледнице, сувенири, слаткиши, вода, чоколадно млеко... Грчко чоколадно млеко у пластичним флашама... Не знам да ли је то само ствар моје уобразиље или то чоколадно млеко има потпуно другачији утисак од свих која се могу наћи у осталим земљама света... Схватили смо да се управо приближавамо једној пумпи. Најзад! Морам да признам да су сећања из детињства потпуно у нескладу са садашњим погледима на стварност. На пумпи није било ничег занимљивог а посебно не магичног осећаја којем сам се надала. Ваздух је био грозан и готово да нисам могла да га удишем. Нисам могла да не приметим да је ђубрета било на све стране по паркингу и да су препуни контејнери са ројевима мува деловали застрашујуће. Не знам да ли је тога било и раније... Посркали смо кафу и наставили даље. Свратићемо на неко друго место да ручамо.
Глад је почела да ме сустиже када смо били надомак Паралије. Предложила сам да свратимо на гирос у неки ресторан којег се сећамо од раније. Сапутнику се идеја о искључивању са аутопута није допала, посебно због саме Паралије јер не може да поднесе све те продавнице крзна по овој врућини. Разумела сам га али је моја глад ипак била примарно осећање. Успела сам да издејствујем нерадо прихватање мог предлога. Од силазка са аутопута па до центра града раније је водила једна улица. Права, широка и не превише дугачка. Сада смо се нашли заглављени у неким сокацима крцатим аутомобилима из којих, чинило се, не постоји излаз. Свуда су постављени знаци са стрелицама које пратите али вам то не помаже да се ослободите осећаја вртења у круг. Још пар сати овог лудила и можемо да отворимо киоск са хот-договима. А онда се некако указала позната раскрсница којом се стиже до центра. Били смо одушевљени изненадним ослобођењем. Паралија је иста као и неколико година раније. Чини ми се да се ни једна нова продавница није отворила. Све је на свом месту. Чак и ресторан са гиросом. Збрисали смо све у рекордном року како бисмо што пре побегли из овог урнебесног места. Још само пар стотина километара и почиње права античка грчка. Легло цивилизације. То је оно што треба видети и доживети. Зашто да трошимо време овде!?
Posted to једно путовање од А до Ш
07/12/2008
Edit
Чињеница је да сам из зиме изашла са још неколико нових килограма који, у комбинацији са прошлогодишњим вишком, мојој околини делују забрињавајуће. Ја не бринем превише око тога. Одговарајућа гардероба и став прикривају тај недостатак. Међутим, сада сам суочена са чињеницом да ћу десет дана морати да се шетам само у купаћем костиму (који тек треба да набавим) и које неће моћи да ме покрије, стегне, доради и сл. Неће моћи да прикрије трагове целулита. Можда, ако чврсто одлучим, успем у наредних пар недеља да поправим стање. Искрено, чисто сумњам да ће ми поћи за руком јер не верујем у благодети „празног стомака и добре линије“. А онда сам се досетила: ајде да испробам неку од оних магичних крема! Намажете се пар пута и ето вам пар центиметара мањег обима и потпуно ослобађање од поморанџине коре. Данима сам покушавала да одаберем онај прави... операција „одабир“ се завршила врло глупо (бар судећи по коментарима мог драгог). Чекала сам на каси у Сефори, где сам купила маскару и течни пудер, када сам угледала неку велику, примамљујућу, сребрну тубу са неким центиметрима нацртаним. Узмем да разгледам и прочитам упутство али ме је девојка са касе осујетила. Кренула је да ми рецитује хрпу информација од којих сам некако стекла утисак да ако сада не издвојим 1800 динара за ту суперишка стварчицу, не само да више никада за тако мале паре нећу успети да се ослободим целулита и масних наслага, него ћу испасти највећа глупача и малограђанка на планети земљи. И купила сам... Признајем... Крема се није показала лоша али, наравно, моја линија је остала готово непромењена.
Највеће лудило, знам из искуства, настаје због купаћег костима. Испоставило се да сам прошлогодишњи, с муком пронађени, успела зимус да изгубим. Само горњи део, додуше, али довољно да сада немам у чему да идем на море. Опет иста хорор прича. Гомила шарениша, делује да има хиљаде модела али ниједан за мене. Као да сам ја једини изрод. Онда бес, инат, немоћ... Ма ићи ћу гола ако треба! Боље и то него да се нервирам због покварењака који не могу да схвате да постоје девојке које имају нескладан горњи и доњи део! И да постоје девојке које не желе подизаче, уметке и сл. помоћи без обзира од ког су материјала и колико практични били. Има понегде да се продају појединачно делови, али и то не вреди када су корпе доступне најчешће у Б величини. Оне у Ц и Д варијанти понегде постоје али су модели превазиђени и са тачке гледишта моје седамдесетогодишње баке. О дезену да не говорим! Мада морам да кажем да је потрага за купаћим ипак мање стресна од потраге за панталонама. Тек тражећи панталоне схватате да свако ко има ноге краће од метар и по и понеку облину између леђа и ногу, не заслужује да се сматра особом а самим тим ни да носи лепе и модерне панталоне. Али да не дужим... Купила сам, као и обично, спортски, авантуристички костим, ведрих боја и била сам прилично задовољна јер сам успела да од тате измамим финансијску подршку.
Остало је још само да докупимо пар козметичких препарата и спремни смо. Уосталом, остало је још само 24 сата до поласка! Млека за сунчање, за мене заштитни фактор 6, за компањероса 40. Неколико паковања влажних марамица, шампон, регенератор, неко паковање, део, ацетон... све скупа мнооого више него што сам планирала да издвојим. Али кад уђем у Лили просто не умем да станем а троцифрене цене сваке појединачне ствари делују крајње заводљиво. Великодушно сам платила цех јер ми компањерос никада не би опростио да је морао за једну кесицу хемикалија да да толике паре.
Мрзим паковање! Наравно да сам сачекала последњи тренутак и да сам се паковала у лету. Покушала сам да се натерам да направим списак. Моја сестра то увек савесно и пажљиво одради тако да сам свесна свих благодети које доноси тај приступ. Кад сам се помирила са чињеницом да ја ни овај пут нисам у стању да направим списак, покушала сам да замолим сестрицу да ми позајми неки њен стари. Није их сачувала, каже, а нови још није стигла да направи јер путује тек за месец дана. Препуштена сама себи, успела сам да не заборавим ништа битно (ако изузмемо полисе осигурања и пуњач за један од телефона). Гепек и задње седиште аутомобила били су таман довољни да приме све спаковане ствари.
Гледајући гомилу пре убацивања на моменат сам помислила да сам можда стварно претерала (посебно стављајући и ранац са ролерима у најнеопходније) али сам се брзо ослободила тог неприродног става. Најбитније је да је све стало, укључујући и нас дебеле, и да смо упалили мотор спремни за Грчку и Закинтос. Срећан нам пут!, помислила сам, луда од нестрпљења.
Наставиће се...
Posted to једно путовање од А до Ш
07/12/2008
Edit
Неколико дана пред ту фамозну пету недељу почели смо да исчекујемо позив из агенције или некаво обавештење. Како се нико није огласио ни до пред крај те недеље позвали смо да проверимо шта се дешава. ХИТНО дођите да уплатите. Морали сте сами да се сетите. То што су нам узели све личне податке, адресе, телефоне и email-ове није очито ништа значило. Одјурили смо до агенције тог петка (већ врелог) по највећој гужви, у шпиц термину преко Бранковог моста. Добили смо неку резервацију са печатом агенције и један обичан одштампан лист папира са подацима на којима је писало „ваучер“. Без печата и потписа.
Како је мој компањерос баш ове године навршио десетогодишњицу поседовања личних докумената, два месеца пред путовање је ревносно кренуо да се опскрбљава новима да би наша администрација стигла да обави свој посао до одласка на летовање. Вађење пасоша, личне карте и возачке дозволе било је дуготрајан али не превише стресан задатак и било је окончано неколико тренутака пре него што сам почела да паничим.
Почели смо да се припремамо за грчку амбасаду и добијање визе. Али смо све више сусретани са питањима везаним за међународну дозволу, зелени картон и сл. Изгледа да ће нам и то требати... На сајту амбасаде смо нашли прецизан списак докумената неопходних за добијање визе на чијем крају се налазило и обавештење да упркос комплетној документацији захтев може бити одбијен, паре се не враћају, а могу бити и затражена додатна документа. Како рекоше у циљу повећања ефикасности разговори и предаја докумената се заказују не телефонски број 00... Метод се показао изузетно ефикасан јер сам на заказивање два разговора, што подразумева два телефонска позива потрошила неколико сати и ужасно много живаца. „Добили сте кол-центар Грчке амбасаде, молим Вас останите на вези... чекање до јављања оператера је бесплатно, сваки позив се тарифира са 30 динара а сваки минут разговора са 40 динара без ПДВ-а... тренутно немамо слободног оператера... ваше време за чекање је истрошено...“ Колоко год безнадежно деловало, успела сам да добијем оператера и то чак два пута тог поподнева и да закажем оба разговора истог дана у исто време. Срећи није било краја. Деловало је да се све одвија по плану.
Две фасцикле, розе за мене и плава за компањероса, и једна огромна гомила папира које треба сложити у њих. А директор се баш тог дана разиграо и добио напад креативности. Трбало ми је цело пре подне да уз неколико прекида сложим документа за визу. Две фотографије новијег датума, „правилно“ попуњен образац (нека питања су ми остала нејасна и празна), пасош и три листа папира са фотокопијом прве стране и свих страна на којима су шенген визе, радна књижица и два листа фотокопија са битним страницама из радне књижице, ваучер и фотокопија, резервација хотела и фотокопија, потврда о запослењу и фотокопија (!!?), међународно здравствено осигурање. У плаву фасциклу сам додала и стари пасош, потврду о одслужењу војног рока и војну књижицу. Деловало је више него довољно... Пред амбасаду смо стигли десет минута пре заказаног разговора и затекли ред од једно стотинак људи у њему!!! Кажу из обезбеђења да сазнамо ко има време пре нашег и да станемо ту. По мојој слободној процени разговори су каснили у старту сат и по времена. Неком срећом смо се у рекордном року докопали дворишта, али се испоставило да ни то не значи превише јер је у двориште било нагурано бар тридесетак особа. А онда је неки љубазни Србин, запослен у амбасади, продорном гласом почео да објашњава да због гужве спремимо само најнеопходније папире: пасош, образац, слике, ваучер, резервацију, осигурање, потврду о запослењу. Све друго је беспотребно. Из општег револта, који је изазвала ова, објективно, олакшавајућа мера, свхатили смо да је требало понети и документацију за кола. У нормалним околностима би нас вратили пошто ништа од тога још нисмо извадили. Међутим, тог дана смо се провукли и то само неколико тренутака пре него што је почео језиви летњи пљусак. Пљусак је поквасио све који нису на време успели да уђу до голе коже и уништио им све папире. Нама и даље све иде на руку. Визиране пасоше су нам вратили кроз три дана. Сад је путовање деловало ближе и извесније.
Аутомобил, купљен на лизинг требало је регистровати крајем маја, око месец дана пре нашег одласка на море. Читава ствар је потрајала до на дан самог путовања када смо успели да обезбедимо и последњи „неопходан“ документ. Десетак одлазака у банку, неколико у аутомотосавез и пар претећих телефонских позива обезбедило нам је: једну међународну возачку дозволу, овлашћење за управљање моторним возилом у иностранству, зелени картнон и, наравно домаћу саобраћајну дозволу. Најзад смо спремни за романтику и одмор!!!
Наставиће се...
Posted to једно путовање од А до Ш
07/06/2008
Edit
Сајам туризма. Сајам туризма!!! Знам да је још увек зима, али можда бисмо могли ове године да искористимо један од оних супер сајамских попуста. А и да пребринемо то на време. Уосталом, прошле године нисам била на мору тако да ове заслужујем потпуни угођај, а за то је потребно свеобухватно, детаљно и благовремено планирање. Шарени штандови, мноштво узбудљивих дестинација, весели промотери, и још веселије цене. И ако човек крене са одређеним критеријумима и полазним основама неће моћи да се одупре и да избегне тоталну конфузију. А попусти важе само пар дана по завршетку сајма! Мој типични купохоличарски ментални склоп претио је да потпуно преовлада над здравим разумом и да изазове кратак спој комплетног мисаоног апарата.
Полазна основа је била жеља да на одмор идемо аутомобилом. Тиме је избор дестинација требало да буде значајно сужен. Друга лимитирајућа околност је финансијске пророде. Иако у првом моменту (посебно у фебруару) делује да ћете до лета да сакупите значајну финанскиску подршку и да нема разлога шкртарити на толоко ишчекиваном летовању, одлучила сам да осмислим горњу границу коју нипошто не би требало да прекорачим. Знам да су мама и тата увек ту да припомогну али сада сам одрасла и запослена особа па би ту улогу требало да одиграм на најбољи могући начин.
Са сајма сам кући донела десетак килограма папира, једну влажну марамицу са рекламом неког хотела и балон у облику жирафе. Иако сам у току обиласка била пренеражена количином података и могућности, на путу до куће сам повратила ентузијазам и очврснула у идеји да је све то, у ствари, одлично, јер ћу моћи да стекнем потпуну слику о свему што се нуди из чега је лако извући најбољу варијанту. Листајући каталоге, неколико пута сам пропутовала планету, небројено пута променила и хотел и место и државу. Зацртани финсијски лимит сам константно прекорачивала а избор превозног средства зависио је наравно од дестинације а не унапред утврђеног става базираног на искуственим чињеницама. Хаос у папирима, хаос у глави. Тек када сам доживела експлозију, вратила сам се на почетне критеријуме и утврдила Грчку као идеално решење. Али Грчка има на хиљаде летовалишта. Једна су превише близу, друга су превише кич, трећа су превише скупа. Ова су за скоројевиће, ова су за тинејџере и недорасле комплексаше. Породична, са гомилом дечурлије која трче вриштећи на све стране... И тако у недоглед!
На крају, изабрали смо Закинтос. Острво. Прилично далеко, али ипак доступно аутомобилом. Претежно енглески и западноевропски туристи. Егзотичне плаже, бујна вегетација, ретка врста корњача. Пронашли смо солидан хотел за више него разумну цену, отишли у агенцију и резервисали. Рекоше да се пет недеља пред путовање уплаћује пуна цифра и да ће нам тада дати ваучер. Дакле, један (а тек касније ћемо схватити колико мали) део проблема је решен.
Наставиће се...
Posted to једно путовање од А до Ш
07/05/2008
Edit
